Kada sam ga ugledao kako polako hoda ulicom prema meni odmah sam poželio okrenuti glavu na drugu stranu. Ružno je izgledao. Bio je prljav, zapušten i očigledno je prosio. Vjerojatno bi prošao pored mene da ga nisam pogledao.
I sam sam imao težak i naporan dan. U to sam vrijeme živio u Francuskoj i prikupljao sam priloge za misionarski projekt, prodavajući knjige na tržnici. Nakon nekoliko sati, na velikoj vrućini, prodao sam samo nekoliko knjiga. Bio je to definitivno jedan od “onih dana.”
Dosađivao sam se, pa sam nastavio pratiti pogledom prosjaka. Nitko mu nije ništa dao i izgledao je potpuno izgubljeno.
Potom sam “začuo” tihi glas u svome srcu. Zašto mu ti ne daš nešto?
Ali ja imam tako malo, uzvratio sam, buneći se.
Ali ipak imaš puno više od njega, zar ne?
A onda sam dobio ideju.
Dobro, ako itko kupi nešto dok dođe do mene, onda ću svu tu zaradu dati njemu.
Mislio sam da je to bio pametan potez. Nisam znao što je Gospod mislio o mojem prijedlogu, no naučio sam da nas On drži za riječ. Znatiželjno sam čekao što će se dogoditi.
Odjednom je mom štandu pristupi jedan čovjek i upitao me što radim. Pogledao je u knjige i izabrao najmanju na stolu, koja je koštala svega pet eura.
“Uzet ću ovu,” rekao je, pružajući mi dvije novčanice od po deset eura.
“Zadrži kusur,” rekao je smiješeći se. “Bog te blagoslovio!” i otišao.
Odmah sam se prisjetio svog obećanja Bogu. Prosjak je upravo prolazio pored mog štanda. Pružio sam mu novčanice, smiješeći se široko i srdačno.
Bio je zaprepašten. “Je li to za mene?” rekao je dubokim, promuklim glasom.
“Da, vjerujem da Bog želi da ti dam ovaj novac!” Odjednom mu se lice ozarilo. Uzeo je novac drhtavom rukom i od srca mi se zahvalio, i otišao.
Ja sam vidio prljavštinu i siromaštvo, a Bog je vidio nešto drugo – ljudsko biće.